DA LI ZNATE ŠTA JE KOTARDOV SINDROM?

Smrt je nešto čega se mnogi plaše, ali ne plaše je se svi na isti način. Neke osobe se boje nestajanja, boje se toga da više neće biti na ovom svetu. Druge se jednostavno plaše zaborava, zbog toga što za njih pravi kraj nastupa tek kada prestanu da postoje u svesti drugih ljudi. Takođe, postoje osobe koje je priželjkuju zbog toga što žive u uslovima koje ne mogu da podnesu ili zbog toga što misle da su izgubili dostojanstvo.
Na kraju, postoje i osobe o kojima ćemo govoriti u ovom članku, vrlo ih je malo i boluju od Kotardovog sindroma. Osobe koje boluju od ovog sindroma misle da su već mrtve.

„Mi se ne plašimo smrti, plašimo se toga da niko neće primetiti naše odsustvo, da ćemo nestati a da nećemo ostaviti traga.” – T. S. Eliot.

Delirijum zbog kog ljudi misle da su mrtvi
Kotardov sindrom takođe je poznat i kao sindrom hodajućeg leša, delirijum negacije ili nihilistički delirijum. Ime je dobio po francuskom neurologu Žilu Kotardu koji je otkrio ovo neobično stanje. Kao što vidimo, postoje različita tumačenja ove neobične bolesti zbog koje obolela osoba misli da je mrtva.
„Nije bitno da li može da hoda, govori, diše, obolela osoba ne misli samo da je živi leš, već i da truli”, kaže Marsela Ruis.
Osobe koje boluju od ove bolesti ne samo da misle da ne postoje, već smatraju i da njihovo telo truli i raspada se. Osim toga, smatraju da njihovi unutrašnji organi prestaju da vrše svoje funkcije. Ova bolest ne izaziva samo nerealno ubeđenje obolele osobe da je mrtva, već ona počinje tako i da se ponaša. Na primer, ljudi oboleli od ovog sindroma prestaju da jedu zbog toga što smatraju da im to više nije potrebno. Takođe, mogu prestati da se kreću zbog toga što su mrtve osobe nepomične. Osim toga, mogu osećati da ih proždiru crvi, što je posledica truljenja.
Uzrok ovog čudnog sindroma nalazi se u funkcijama mozga koji dobro obrađuje sve što prima iz spoljnog sveta, ali emocionalni odgovori koji bi trebalo da prate obradu informacija nisu odgovarajući. Kada se to dogodi, baš sve počinje da gubi smisao.
Naš mozak je veoma složen i u njemu je sve povezano. Zahvaljujući tome, obrada informacija i emocionalni odgovor idu ruku pod ruku, ako nas jedno od njih izneveri, više nećemo opažati stvarnost onako kako bi trebalo. Nije potvrđeno da ovaj sindrom ima leka, iako se simptomi mogu značajno smanjiti, ako se pacijent adekvatno leči.

Kako živeti sa Kotardovim sindromom?
Živeti sa osećajem da ništa nema smisla, da trulimo i da u stvari nismo živi, nije prijatno. Oboleli od Kotardovog sindroma žive u pravoj noćnoj mori, okruženi neprijatnim mirisima koji, kako oni misle, potiču od njihovog tela, osećajući kako nepostojeći crvi proždiru njihovo meso. Oni su pravi zombiji koji se osećaju kao stranci u svom okruženju. Uprkos tome što opažaju isto što i mi, to za njih nema nikakvo značenje. Počinju da se osećaju kao stranci. Više ni ne znaju ko su. Počinju da pate od depersonalizacije.
Neke od osoba koje pate od ovog sindroma su u stanju da verbalno jasno iskažu šta osećaju. Na taj način pokušavaju da nam pokažu kako izgleda živeti sa ovim sindromom. Na primer, Grejam, četrdesetosmogodišnji muškarac koji je pokušao da izvrši samoubistvo, rekao je svom lekaru sledeće: „Teško je objasniti. Osećam se kao da moj mozak više ne postoji.”
Gospođica X, četrdesettrogodišnja žena koju je lečio Žil Kotard, tvrdila je da nema ni mozak, ni unutrašnje organe, ni nerve, ni grudi, ni želudac. Više nije osećala da krv teče njenim venama. Verovala je da ima kosti i kožu koji su u procesu raspadanja. Ova žena nije imala ni osećaj gladi zbog čega dugo nije jela.
„Oni koji pate od ove bolesti ne misle da će umreti… već su mrtvi”, rekao je Žil Kotard.
Kotardov sindrom je redak sindrom zbog kojeg se oboleli osećaju kao pravi zombiji. Njihovo postojanje nije stvarno i zbog toga smrt više nije nešto čega se treba plašiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *